Razmena znanja pod okriljem institucija, državnih ili privatnih, uvek ima za cilj proizvodnju i reprodukciju znanja, bilo ono orijentisano ka nominalnim „prosvetiteljskim“ ciljevima, bilo ka tržišnoj proizvodnji kadrova.
U odnosu na ova dva modela samoobrazovanje ima potencijalno subverzivni karakter. Ono nije odreÄ‘eno definitivnim i noramtivnim „proizvodom“ svog rada. Normativ institucija je oliÄen u obrazovanom Äoveku koji ispunjava svoju ulogu u druÅ¡tvu, ili u pojednicu koji je za nominalni ulazak u red akademskih graÄ‘ana spreman da plati velike sume novca.
Kroz samoobrazovanje se preispituju i kritikuju datosti kao Å¡to su, „uloga u druÅ¡tvu“ i „novÄana vrednost znanja“. KritiÄki reÄnik novih formi obrazovanja se izvodi iz savremenih teorijskih tekstova i praksi, kao i pomoću umrežavanja sa ljudima koji imaju sliÄne ideje o prevazilaženju tradicionalne pedagogije[1]. U praznom prostoru izmeÄ‘u državnih i privatnih institucija obrazovanja nastaju otvorene obrazovne strukture u kojima je znanje besplatno a „pedagogija“ eksperimentalna. Rezultat ovakvog delovanja ostaje nepoznat, nepredvidiv i samim tim potencijalno subverzivan.
[1] O tome su pisali MiÅ¡ko Å uvaković i Bojan ÄorÄ‘ev
vidi http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/tag/post-pedagogy/?lang=HR
Beži od državništva da ti dušu ne pokvari!