Umetnost i/kao politika

O tri rada*

sa 52. Oktobarskog salona

*tekst je napisan novembra 2011. za časopis Propeler  #3 (tematski broj o Oktobarskom salonu), ovde ga objavljujem u neznatno izmenjenoj verziji

Na prošlogodišnjem Salonu se prosečni posetilac, zainteresovan za savremenu umetničku produkciju, suočavao sa brojnim problemima u razumevanju izloženih radova. Prvenstveno, statementi uz radove su bili nekomunikativni i često nisu govorili ništa o onome što je izloženo. U brojnim slučajevima nam ni tekst iz kataloga nam nije mogao pomoći. Mnogi važni aspekti jednog rada su ostajali nepoznati i moguće ih je bilo saznati tek uz stručno vođenje. Diskutovati o konceptu izložbe, i o tome koliko se koji rad uklapao u taj koncept je gotovo nemoguće kada, iz predviđenih sredstava informisanja o radovima nismo mogli saznati gotovo ništa relevantno. Donekle je ovaj problem bio nadomešten sesijama razgovora sa umetnicima/cama o izloženim radovima, ali za brojne posetioce Salona izložba je ostala teško čitljiva i neartikulisana. Uprkos svemu, Salon je uspeo da postavi nekoliko radova koji problematizuju jedno važno pitanje savremene umetnosti: Gde je granica između građanskog aktivizma i umetničkog aktivizma?

Read more

Uvod

Svaki istoričar i teoretičar koji se želi baviti valorizacijom savremene umetnosti je upućen na poznavanje umetnosti prethodnih par decenija. Savremena umetnost često nalaže multidisciplinarni pristup i poznavanje najšireg spektra teorije radi diskurzivnijeg čitanja umetničkih radova. Jedan od aktuelnih problema je  odnos između umetnosti i politike. Ono što želimo postići u ovom tekstu je konstruisanje teoretskog postupka za čitanje odnosa umetnosti i politike na umetničkoj sceni Srbije od 1989. do 1995. godine. Poznavanje tog kratkog vremenskog perioda u umetnosti, kao i teoretsko iščitavanje odnosa umetnosti i politike u njemu, je relevantno za bolje razumevanje savremene umetničke scene u Srbiji danas. Ovaj tekst je zamišljen kao jedan u nizu radova kojima želimo mapirati i problematizovati istorijske neuralgične tačke savremene umetnosti u Srbiji. Read more

(краток осврт на „Големата вода“ од Живко Чинго и филмот „Големата вода“ на Иво Трајков)

Golemata voda trailer

(кон филмот „Панкот не е мртов на Владимир Блажевски и врските со македонското транзициско општество)

Razmena znanja pod okriljem institucija, državnih ili privatnih, uvek ima za cilj proizvodnju i reprodukciju znanja, bilo ono orijentisano ka nominalnim „prosvetiteljskim“ ciljevima, bilo ka tržišnoj proizvodnji kadrova.

U odnosu na ova dva modela samoobrazovanje ima potencijalno subverzivni karakter. Ono nije određeno definitivnim i noramtivnim „proizvodom“ svog rada. Normativ institucija je oličen u obrazovanom čoveku koji ispunjava svoju ulogu u društvu, ili u pojednicu koji je za nominalni ulazak u red akademskih građana spreman da plati velike sume novca.

Kroz samoobrazovanje se preispituju i kritikuju datosti kao što su, „uloga u društvu“ i „novčana vrednost znanja“. Kritički rečnik novih formi obrazovanja se izvodi iz savremenih teorijskih tekstova i praksi, kao i pomoću umrežavanja sa ljudima koji imaju slične ideje o prevazilaženju tradicionalne pedagogije[1]. U praznom prostoru između državnih i privatnih institucija obrazovanja nastaju otvorene obrazovne strukture u kojima je znanje besplatno a „pedagogija“ eksperimentalna. Rezultat ovakvog delovanja ostaje nepoznat, nepredvidiv i samim tim potencijalno subverzivan.

vidi http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/tag/post-pedagogy/?lang=HR