O tri rada*
sa 52. Oktobarskog salona
*tekst je napisan novembra 2011. za Äasopis Propeler  #3 (tematski broj o Oktobarskom salonu), ovde ga objavljujem u neznatno izmenjenoj verziji
Na proÅ¡logodiÅ¡njem Salonu se proseÄni posetilac, zainteresovan za savremenu umetniÄku produkciju, suoÄavao sa brojnim problemima u razumevanju izloženih radova. Prvenstveno, statementi uz radove su bili nekomunikativni i Äesto nisu govorili niÅ¡ta o onome Å¡to je izloženo. U brojnim sluÄajevima nam ni tekst iz kataloga nam nije mogao pomoći. Mnogi važni aspekti jednog rada su ostajali nepoznati i moguće ih je bilo saznati tek uz struÄno voÄ‘enje. Diskutovati o konceptu izložbe, i o tome koliko se koji rad uklapao u taj koncept je gotovo nemoguće kada, iz predviÄ‘enih sredstava informisanja o radovima nismo mogli saznati gotovo niÅ¡ta relevantno. Donekle je ovaj problem bio nadomeÅ¡ten sesijama razgovora sa umetnicima/cama o izloženim radovima, ali za brojne posetioce Salona izložba je ostala teÅ¡ko Äitljiva i neartikulisana. Uprkos svemu, Salon je uspeo da postavi nekoliko radova koji problematizuju jedno važno pitanje savremene umetnosti: Gde je granica izmeÄ‘u graÄ‘anskog aktivizma i umetniÄkog aktivizma?
Read more
Razmena znanja pod okriljem institucija, državnih ili privatnih, uvek ima za cilj proizvodnju i reprodukciju znanja, bilo ono orijentisano ka nominalnim „prosvetiteljskim“ ciljevima, bilo ka tržišnoj proizvodnji kadrova.
U odnosu na ova dva modela samoobrazovanje ima potencijalno subverzivni karakter. Ono nije odreÄ‘eno definitivnim i noramtivnim „proizvodom“ svog rada. Normativ institucija je oliÄen u obrazovanom Äoveku koji ispunjava svoju ulogu u druÅ¡tvu, ili u pojednicu koji je za nominalni ulazak u red akademskih graÄ‘ana spreman da plati velike sume novca.
Kroz samoobrazovanje se preispituju i kritikuju datosti kao Å¡to su, „uloga u druÅ¡tvu“ i „novÄana vrednost znanja“. KritiÄki reÄnik novih formi obrazovanja se izvodi iz savremenih teorijskih tekstova i praksi, kao i pomoću umrežavanja sa ljudima koji imaju sliÄne ideje o prevazilaženju tradicionalne pedagogije[1]. U praznom prostoru izmeÄ‘u državnih i privatnih institucija obrazovanja nastaju otvorene obrazovne strukture u kojima je znanje besplatno a „pedagogija“ eksperimentalna. Rezultat ovakvog delovanja ostaje nepoznat, nepredvidiv i samim tim potencijalno subverzivan.
[1] O tome su pisali MiÅ¡ko Å uvaković i Bojan ÄorÄ‘ev
vidi http://www.deschoolingclassroom.tkh-generator.net/tag/post-pedagogy/?lang=HR